Није довољно само питати дете за мишљење – кључно је шта урадимо након што га чујемо. У организацији Ужичког центра за права детета одржана је online обука „Партиципација деце у социјалном раду“, која је окупила стручњаке и професионалце са циљем да право детета на партиципацију примене у свакодневни рад.
Да ли сте се икада запитали колико пута током одрастања одрасли доносе одлуке уместо деце под изговором да је то „за њихово добро“? Иако социјални рад има заштитну улогу, дечији глас неретко остане утишан у процедурама и административним формама. Управо са циљем да се промени ова парадигма, 7. октобра 2026. године одржан је секторски тренинг који је подстакао живу дискусију и размену искустава.
Обуку је водила доц. др Јелена Танасијевић са Одсека за социјални рад Филозофског факултета у Новом Саду, док је уводну реч дала др Јелена Жунић Цицварић, директорка програма Ужичког центра за права детета. Тренинг је реализован у оквиру пројекта Права детета су људска права, подржаног од стране Делегације Европске уније у Србији.
Извор: Canva
Партиципација није само „питали смо дете шта мисли“
Учесници обуке бавили су се дефинисањем суштине дечијег учешћа. Партиципација (од латинског партиципаре – учествовати, делити, заједнички доносити одлуке) означава процес активног укључивања деце у питања која их се тичу.
Међутим, често се у пракси јавља заблуда: да ли поштовати право детета на мишљење значи увек урадити онако како оно жели? Одговор је – не. Партиципација не представља обавезу професионалца да прихвати сваки захтев детета, већ дужност да саслуша дете, уважи његову зрелост и ситуацију, те да му на разумљив начин објасни зашто је одабрано одређено решење ако се оно разликује од његове жеље.
Замка звана „токенизам“ – ла ли укључујемо децу само реда ради? На обуци је посебна пажња посвећена појавном облику привидног учешћа – токенизму. То је ситуација када се деца позивају да учествују само „ради представе“ и сликања, док у стварности немају никакав утицај на коначну одлуку.
Млади са искуством одрастања у алтернативној бризи често наводе да им смета када их одрасли питају за мишљење о стварима које су већ унапред одлучене. Како избећи ову замку?
- Слушајте више него што говорите.
- Будите транспарентни: Јасно предочите детету шта је у процесу могуће, а шта није.
- Верујте им: Дозволите децама и младима да сами редефиншу свој ангажман.
Од Ландијевог до Шијеровог модела: Алати за рад на терену
Кроз интерактивне вежбе и анализе случајева из праксе (попут ситуација извођења деце из породице или избора хранитељских породица), учесници су пролазили кроз примену теоријских модела у пракси.
Нарочито је био користан Ландијев модел партиципације који Члан 12. Конвенције о правима детета преводи у четири кључна питања за сваког стручног радника:
- Простор: Да ли је створено сигурно и поверљиво окружење за разговор?
- Глас: Да ли дете има све потребне информације и начин да се изрази (говором, цртежом…)?
- Публика: Да ли је порука детета стигла до особе која одлучује?
- Утицај: Да ли је мишљење озбиљно размотрено и да ли је дете добило повратну информацију?
Кроз Шијеров модел („Путеви ка партиципацији“) учесници су анализирали и сопствене организације – померајући се од нивоа Желимо да укључимо дете, преко Имамо ли могућности?, па све до То мора постати обавезајући стандард нашег рада.
Реченице које граде поверење у раду са децом. Комуникација са децом у систему социјалне заштите захтева посебан сензибилитет. Уместо сувопарних испитивања, предавачи су издвојили примере реченица које отварају врата за аутентичан разговор:
- Шта ти мислиш – шта би било најбоље за тебе у овој ситуацији?
- Ја ћу донети неке одлуке као одрасла особа, али твоје мишљење ми помаже да те одлуке буду што боље за тебе.
- Можеш ми рећи и ако не желиш да разговараш сада – и то је у реду.
- Хвала ти што си ово поделио/ла са мном – знам да то није било лако.
Шта можемо променити већ данас?
Иако се стручни радници у систему социјалне заштите свакодневно суочавају са обимном администрацијом, великим бројем предмета и рестриктивним законодавним оквирима, обука је послала јасну поруку: увек постоји простор за промену.
Можда стручњак не може променити законски рок, али може променити језик којим се обраћа детету, може му објаснити наредне кораке и понудити му јасну повратну информацију о његовој судбини.
Процес јачања капацитета се овим тренингом не завршава – водитељка обуке, доц. др Јелена Танасијевић, остаје на располагању учесницима за индивидуалне консулатције и менторски процес све до средине октобра, како би се усвојени принципи успешно применили у конкретним организационим окружењима.
Водимо се једноставним, али моћним правилом са обуке: „Ништа о деци без деце!“
