Право детета на бесплатно образовање гарантовано је Конвенцијом о правима детета и то чланом 28. Р Србија је потписала и ратификовала Конвенцију и тиме преузела обавезу да то право гарантује и омогући свој деци у Србији. Законом о основама система образовања и васпитања то право је гарантовано.
У јавности се често покреће питање о бесплатним уџбеницима, скупим екскурзијама и другим питањима која су у вези са образовањем, а која изискују трошкове које је покривају родитељи, односно старатељи. Шта је заправо деци гарантовано „правом на бесплатно образовање“? Које трошкове мора да покрије држава како бисмо могли рећи да је ово право омогућено?
Једино овлашћено тело за тумачење одредаба Конвенције, па и за тумачење права детета на бесплатно образовање је Комитет за права детета. И тај Комитет је дао тумачење које говори да је држава дужна да деци покрије све трошкове који произилазе из чињенице да дете похађа школу. Наведено тумачење Комитета је обавезујуће за Србију, што произилази из одредаба члана 18. Устава Р Србије, које каже да се „Одредбе о људским и мањинским правима тумаче… сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење“, што је у случају Конвенције, управо наведени Комитет.
На почетку да кажемо да се ово право односи само за нивое образовања који су обавезни. У нашој земљи то је година пред полазак у школу и цело основно образовање. Такође, имајући у виду да се ради о међународно признатом праву детета, право на бесплатно образовање припада сваком детету.
Дакле, није довољно ослободити децу само од плаћања школарине већ и свих других трошкова. Сходно наведеном тумачењу, можемо рећи да право на бесплатно образовање подразумева да је држава дужна да обезбеди уџбенике, свеске, оловке, бојице, лењире и сав други школски прибор, трошкове превоза деце до школе, трошкове наставе у природи и екскурзија, позоришних и биоскопских представа и свих других активности које су део наставног процеса. Поред наведеног, ово се односи и на друге захтеве од деце за потребе наставе, на пример, чак и „црни шортс и белу мајицу за физичко“ или било који други, ако то школа или наставник/ца тражи јер једноставно нико није дужан да то има и купује. Или, боље речено, током наставног процеса пред децу не бисмо требали постављати захтеве који изискују трошкове од њихових породица.
Горе наведено представља стандард тог права који није дозвољено снижавати и тумачити својевољно. Из овога је јасно да одговорност за обезбеђивање овог права јесте на националним властима, а не на локалним, јер би било недопустиво да деца из неких општина имају бесплатне уџбенике или покривене неке друге трошкове, а друга не. Наравно, Влада може у овај процес укључити и локалне самоуправе, као и друге актере. Конвенција, а ни домаћи Закон, не дефинишу начин на који ће власти обезбедити уживање овог права, односно оставља на слободу властима да нађу најпригоднији начин да то ураде, али то решење мора бити у складу са дефинисаним стандардом.
Ипак, у нашој земљи то право није омогућено у пракси. Односно образовање у Србији није бесплатно. У Србији деца не плаћају школарину, а делимично су ослобођени и плаћања путних трошкова до школе. За децу из социјално угрожених породица обезбеђују се и бесплатни уџбеници. Тиме се завршава листа трошкова које покрива држава. Јасно је да је на деци, односно родитељима и старатељима, велики део трошкова који су у директној вези са чињеницом да деца похађају школу. Разматрајући степен остваривања права детета у Србији, Комитет за права детета је у два наврата указао нашој земљи на пропусте у овој области (2008 и 2017. године) и наложио јој да пропусте исправи. На жалост, до данас није било напретка. Штавише, дошло је до погоршавања ситуације јер је укинут програм бесплатних уџбеника које је постојао у периоду од 2008 – 2013. године.
Да ли постоји негде да је овај стандард остварен? Прво, то није никакав (контра) аргумент јер нас то не ослобађа одговорности да испунимо оно што је деци законом гарантовано. Друго, тамо где људи имају вољу – постоји. У неким земљама је образовање заиста бесплатно, нема их много. Ипак, највећи број европских земаља континуирано достиже дефинисани стандард, односно прогресивно тежи да га достигне и сваке године унапређује неки део. На жалост, Србија не показује спремност да напредује у процесу за обезбеђивања овог права детета, чиме је у зачељу европских земаља по овом питању.
Аутор
Радован Цицварић, мастер права детета
