Пројекат „Дечји гласови и школе које их слушају“ реализовао је Окулар из Ћићевца, у партнерству са Културним центром Талас из Смедерева и Институтом за омладински активизам и различитости – ИЗОАР из Бора, у оквиру ширег пројекта Ужичког центра за права детета „Права детета су људска права“, који подржава Европска унија.
Ученици имају своје представнике, ученичке парламенте и право да изразе мишљење. Али шта се догађа са њиховим предлозима када се заврши састанак? Да ли се о њима одлучује, да ли добијају одговор и могу ли заиста да промене нешто у школи? Пројекат „Дечји гласови и школе које их слушају“ отворио је ова питања кроз рад са средњошколцима, развој њихових вештина за демократско учешће и конкретне препоруке за школе.
Ученик предложи промену. Ученички парламент одржи састанак. Предлог се забележи. А онда? Да ли ученици сазнају шта се с њим догодило? Да ли неко разматра њихову идеју, објашњава због чега је прихваћена или одбијена и позива их да учествују у тражењу решења?
Управо између права да се мишљење изрази и могућности да оно утиче на одлуке налази се један од кључних изазова остваривања права детета у школама.
Иако је право детета да изрази своје мишљење о питањима која га се тичу гарантовано Конвенцијом о правима детета, формално постојање механизама за учешће не значи аутоматски да деца имају и стварни утицај. Ученички парламент може да постоји, да одржава састанке и води записнике, а да ученици и даље немају довољно простора да покрећу питања која су им важна и учествују у њиховом решавању.
Шта недостаје да се тај јаз премости? Више информација о правима и могућностима учешћа? Вештине да се проблем препозна, предлог образложи и заступа пред другима? Или, можда, спремност школе да ученике препозна као саговорнике чије мишљење заслужује озбиљно разматрање?
Током пројекта, кроз непосредан рад са средњошколцима, практично учење, дебату и препоруке за школе, пројекат је повезао оснаживање ученика са питањем шта је потребно мењати у окружењу у којем они одрастају и образују се.
Када формално право није довољно
Од ученика се очекује да постају самостални, одговорни и способни да аргументовано заступају своје ставове. Међутим, где имају прилику да те вештине заиста развијају ако се питања која се тичу њиховог свакодневног живота решавају без њиховог учешћа?
Школа није само место стицања знања. То је и заједница у којој млади уче како функционишу правила, како се заступају различити интереси, како се води дијалог и како се доносе одлуке. Ако њихово мишљење остаје на нивоу формалног консултовања, тешко могу да стекну искуство да је учешће смислено и да њихова иницијатива може да покрене промену.
Овај проблем није могуће решити само позивањем ученика да буду активнији. Потребно је да знају која права имају, коме могу да се обрате, како да покрену иницијативу и шта могу да очекују од школских механизама. Истовремено, школе и наставници треба да развијају начине комуникације који ученицима омогућавају да изнесу став, предложе решење и добију одговор.
Зато циљ пројекта није био само да ученицима пренесе информације о правима детета. Било је важно да им омогући да разговарају о сопственом положају у школи, препознају могућности и препреке за учешће и развијају вештине које им могу помоћи да своје идеје претворе у иницијативе.
Од разговора до дебате: вештине које се уче вежбањем
Током пројекта реализовано је 14 интерактивних радионица са више од 190 ученика и ученица у седам средњих школа у Бору и Смедереву. Разговарало се о правима детета, механизмима учешћа, улози ученичких парламената, покретању иницијатива и сарадњи са школском управом и локалном заједницом. Уместо да се ученици задрже на упознавању са правима, рад је био усмерен и на практична питања: како препознати проблем, како формулисати предлог, коме га упутити и како заступати интерес ученика. Групни рад, дискусије, дебате и симулације омогућили су им да активно учествују и размењују мишљења.
Јер, да ли је довољно знати да имамо право да изразимо мишљење ако не знамо како да га аргументујемо? И како развијати критичко мишљење ако немамо довољно прилика да постављамо питања, супротставимо аргументе и чујемо другачије ставове?
На ова питања надовезало се још осам радионица за припрему школских тимова за дебатно такмичење. Ученици су развијали аргументацију, критичко мишљење, јавни наступ, јасно изражавање ставова и тимски рад. Завршни корак било је дебатно такмичење одржано 18. септембра у Бору, на којем је учествовало осам средњошколских тимова из Бора, Смедерева, Ниша и Лапова. Догађају је присуствовало око 50 учесника и гостију.
Дебата је била прилика да ученици стечена знања примене у пракси – да образложе ставове, слушају саговорнике, одговоре на супротне аргументе и уважавају различита мишљења. Такве вештине нису важне само за такмичење. Оне су део компетенција потребних за одговорно учешће у школском животу, али и у широј заједници.
Када се мишљење претвори у учешће. Није довољно питати ученике шта мисле. Важно је шта се догађа након тога. Ако ученици попуне анкету о школском дворишту, школа је прикупила њихова мишљења. Ако затим са њима размотри резултате, омогући им да предложе решења, разговара о могућностима реализације и обавести их о исходу, отворен је простор за стварно учешће.
Зато је важан цео пут: Мишљење → предлог → разматрање → одлука → повратна информација → реализација.
Није нужно да сваки предлог буде прихваћен. Али ученици треба да знају да је размотрен, шта је одлучено и због чега. Без тога, чак и добро замишљен механизам учешћа може постати само формалност.
Шта школа може да промени?
Један од важних резултата пројекта јесте документ „Препоруке за унапређење учешћа средњошколаца у процесима доношења одлука у школама“, развијен кроз консултативни процес са ученицима. Након завршетка, документ је прослеђен на више од 20 средњих школа са којима организација има или је раније имала сарадњу, како би послужио као основа за даље разговоре и унапређење праксе.
Препоруке полазе од једноставног, али важног принципа: ученици не треба да буду само они о којима се одлучује, већ и саговорници у процесима који их се непосредно тичу.
То подразумева да се рад ученичких парламената учини видљивијим и доступнијим, да ученици могу да предлажу теме и када нису чланови парламента, као и да школе развијају различите канале учешћа. Неки ученици ће желети да се укључе кроз парламент, други кроз анкету, радну групу, дебату или непосредно подношење иницијативе. Није циљ да сви учествују на исти начин, већ да сви имају реалну могућност да буду саслушани. Препоруке указују и на значај редовне комуникације између представника ученика и школске управе. Уместо да се састанци одржавају само када настане проблем, они могу постати простор за представљање предлога, разматрање могућности и заједничко тражење решења. Важно је и да наставници буду подржани у развијању културе дијалога у којој критичко питање није сметња, већ прилика за разговор и учење.
Шта би, на пример, значило да ученици имају прилику да предложе како ће се уредити школски простор, да размотре потребе и расположиве ресурсе, одреде приоритете и прате спровођење договорених промена? То би било више од вежбе из грађанског васпитања: било би то искуство у којем ученици уче да одлуке подразумевају аргументовање, преговарање, одговорност и сарадњу.
Од школске праксе до шире јавности
Промена односа према дечјој партиципацији захтева и да се о њој говори изван радионица и школских састанака. Због тога је пројекат обухватио и комуникациону кампању којом су права детета, могућности учешћа и улога ученичких парламената приближени младима и широј јавности.
У оквиру кампање произведено је и објављено 10 видео-материјала и више од пет визуелних материјала. Њихова улога била је да теме права детета и активног учешћа учине доступнијим и подстакну размишљање о томе колико се глас ученика заиста уважава у школама.
Пројекат је тако повезао три важна правца рада: оснаживање ученика, развој њихових вештина за демократско учешће и подстицање школа да преиспитају начине на које ученике укључују у одлучивање.
То не значи да неколико месеци рада може само по себи да уклони све препреке за учешће деце. Међутим, створени су конкретни предуслови: ученици су добили простор да разговарају о својим правима и могућностима, вежбали су аргументовано изражавање ставова, а школе су добиле препоруке које могу да користе у даљем развоју партиципативне праксе.
Ученички парламент није сам себи сврха.
Колико ученика заиста може да утиче на живот школе?
Демократичност школе не мери се само постојањем ученичког парламента нити бројем одржаних састанака. Важно је да ли ученици могу да покрену питање, предложе решење, добију образложен одговор и прате шта се даље догађа.
Школе могу да унапреде учешће ученика кроз: физичке или дигиталне кутије за предлоге; редовне састанке представника ученика и школске управе; отворене састанке, анкете, дебате и тематске радне групе; јасну повратну информацију о томе шта је одлучено о поднетим предлозима; укључивање ученика у планирање и реализацију мањих школских иницијатива.
Ученици не морају да одлучују о свему да би њихово учешће било стварно. Морају, међутим, да имају прилику да утичу на оно што их се тиче.
Да ли смо спремни да чујемо оно што ученици имају да кажу?
Пројекат „Дечји гласови и школе које их слушају“ завршен је, али питање које је отворио остаје важно за сваку школу: шта је потребно да се ученици не осећају само као корисници образовног система, већ као његови активни учесници?
Ученици који питају зашто постоји одређено правило, траже објашњење или предлажу другачије решење не представљају проблем који треба утишати. Њихова питања могу бити почетак разговора, а њихове иницијативе прилика да школа постане отворенија, одговорнија и спремнија да уважава различите потребе.
Право на учешће не остварује се самим тим што је некоме дозвољено да говори. Остварује се када постоји начин да се његов глас чује, размотри и, када је могуће, преточи у одлуку или промену.
