Панел на Конгресу психолога посвећен правима детета – унапређење компетенција професионалаца у фокусу
Ужички центар за права детета кроз пројекат “Права детета су људска права”, који подржава Делегација Европске уније у Србији настоји да оснажи професионалце који раде са децом и за децу да заступају, штите и унапређују права детета у Србији.
На овогодишњем Конгресу психолога на Дивчибарама одржан је значајан панел посвећен теми „Шта јесу, а шта нису права детета?”, на коме је активно учествовала др Јелена Жунић Цицварић, директорка програма Ужичког центра за права детета. Учешће стручњака на оваквим скуповима од изузетне је важности за јачање компетенција професионалаца који раде са децом и за децу, будући да подаци из праксе и даље указују на скромна знања и бројне изазове у препознавању ситуација кршења дечјих права.
Током панела стављен је посебан акценат на најчешће заблуде које прате права детета, као и на кључну улогу образовања за права детета (ОПД).
Кључне заблуде о правима детета: Шта права детета јесу, а шта дефинитивно нису
У свом излагању, др Јелена Жунић Цицварић се осврнула на дубоко укорењена, погрешна уверења која у пракси озбиљно осујећују и успоравају стварно остваривање права детета. Она је истакла следеће кључне заблуде:
1. Заблуда: Права детета су „западна декаденција“ која уништава традицију
Када се пре неколико деценија први пут озбиљније покренуло питање права детета, јавност их је често посматрала кроз призму негативних спољних утицаја. Постојао је – а у одређеној мери и данас опстаје – изражен страх да ће овај концепт потпуно уништити традиционалну породицу и урушити ауторитет одраслих. Реч је о универзалним људским правима која нису увезени политички тренд, већ цивилизацијски стандард усмерен на добробит сваког људског бића.
2. Заблуда: Права детета служе нарушавању ауторитета одраслих
Одрасли често показују отпор и селективно прихватају права детета. Док је група права која се бави заштитом и збрињавањем деце углавном прихватљива, партиципативна права (права на учешће) неретко се доживљавају као директна претња ауторитету. Овај отпор је додатно појачан традиционалном сликом о детету у нашој култури, где се деца примарно контролишу, третирају презаштитнички и маргинализују.
- Чињеница: Промоција активне улоге детета се не супротставља ауторитету одраслог. Аутентична партиципација заправо јача ауторитет одраслих, трансформишући га из ауторитета заснованог на страху и кажњавању у стабилан ауторитет заснован на узајамном поштовању.
3. Заблуда: Права су награда која се зарађује послушношћу
Чест аргумент у јавности гласи: „Дајемо деци права, а шта је са њиховом одговорношћу? Нека прво покажу да их заслужују!“. Ово представља фундаментално неразумевање концепта људских права.
- Чињеница: Одрасли или држава не „дају“ нити поклањају права деци – она им припадају самим рођењем. Уживање права је безусловно и оно није ствар милосрђа, хуманости или добре воље, већ правно обавезујућа ставка. Са друге стране, права и одговорности нису супротстављени појмови – они иду заједно. Управо кроз освешћивање сопствених права, дете учи и о одговорности према правима других. Када дете има право да буде саслушано, оно кроз то искуство учи да слуша друге.
4. Заблуда: Права детета значе апсолутну слободу и анархију
Уврежено је мишљење да концепт дечјих права подразумева да деца могу да раде шта год хоће.
- Чињеница: Права детета никада не значе апсолутну слободу нити анархију. Права имају своја јасна ограничења. Остваривањем својих права дете не сме да угрожава друге (јер и други имају иста права), не сме да угрожава себе (своје здравље, безбедност и развој) и не сме да угрожава планету Земљу. Примера ради, право на слободу изражавања никако не подразумева право да се омета настава, стављају ноге на сто или гађа табла.
5. Заблуда: Нека права су важнија од других (постојање хијерархије)
- Чињеница: Сва права су међузависна, недељива и међу њима не постоји хијерархија. Специфичне животне околности само одређују које ће право у датом тренутку постати приоритет заштите (нпр. код детета у оружаним сукобима то је право на безбедност и живот, код детета које трпи насиље то је заштита од злостављања, а некада је то спајање породице). Дете које има храну, али нема поштовање, није истински заштићено, нити је дете које иде у школа, а у њој је изложено насиљу, безбедно.
6. Заблуда: Највећа одговорност за остваривање права детета припада родитељима
Иако је улога родитеља од непроцењивог значаја, примарна законска и политичка одговорност се често погрешно адресира.
- Чињеница: Држава и њене институције имају врховну одговорност за стварање услова и остваривање Конвенције о правима детета. Држава је та која је дужна да створи стабилне системске услове, обезбеди ресурсе и пружи адекватну материјалну и стручну помоћ родитељима када им је то неопходно.
7. Заблуда: Деца нису довољно зрела за доношење одлука и партиципацију
Присутно је уверење да су заштитна права резервисана за млађу децу, док је партиципација могућа тек са старијим узрастима јер деца немају капацитет за одлучивање. Такође, чест је изговор да се партиципација деци намеће и да их учешће не занима.
- Чињеница: Дете од самог рођења није само пасивни прималац спољних утицаја, већ активно обликује своје окружење. Не постоји доња старосна граница за право на учешће. Свако дете може да изрази свој став на начин примерен свом узрасту, а сам облик партиципације диктиран је његовим развијајућим капацитетима, искуством и интересовањима. Кроз само искуство учешћа деца увиђају његову добробит и виде га као активност која има смисла, а проблем најчешће није у деци, већ у неспремности одраслих да их саслушају.
8. Заблуда: Права детета су луксуз намењен само богатим земљама
Често се чује оправдање да су дечја права прескупа за економски неразвијена друштва.
- Чињеница: Концепт права детета није питање економског престижа. Многа фундаментална права не коштају апсолутно ништа. Поштовање, активно слушање и уважавање не захтевају финансијске буџете, већ зависе искључиво од наше свести и воље.
Образовање за права детета (ОПД): Између законске обавезе и изазова у пракси
Посебно је истакнуто да је образовање за права детета (ОПД) обавезујуће према Конвенцији о правима детета, у оквиру општих мера примене. Оно подразумева систематску едукацију како саме деце, тако и професионалаца који са њима раде, при чему је образовни систем – од предшколског до универзитетског нивоа – препознат као најпогодније окружење за његову примену.
Циљ ОПД-а је оспособљавање деце да активно и одговорно заступају своја права. Овај концепт обухвата четири кључна стуба:
- Знања о правима детета: Учење о члановима и садржају права, механизмима заштите и носиоцима одговорности (знати шта и како).
- Стицање вештина: Развијање способности за примену права у свакодневном животу, што укључује самозаступање, ненасилно решавање конфликата, критичко мишљење (децентрирање), практиковање демократских процедура и поштовање различитости у комуникацији.
- Развијање вредности: Неговање општих демократских и интеркултуралних вредности, као што су недискриминација, толеранција, равноправност, слобода и партиципација.
- Понашање и акција: Подстицање деце на конкретно деловање које је у складу са стеченим знањима, вештинама и ставовима, односно предузимање акција за заштиту и унапређење људских права.
Како се ОПД остварује у школама?
Концепт права детета је формално препознат и видљив у нашем образовном систему кроз Закон о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), опште циљеве, исходе и међупредметне компетенције, првенствено кроз компетенцију „одговорно учешће у демократском друштву“. Жунић Цицварић је објаснила да се ОПД може успешно реализовати на неколико начина: кроз садржаје изборног предмета Грађанско васпитање, ваннаставне активности, часове одељенске заједнице (ЧОС), али и кроз крос-курикуларни (интегрисани) приступ у редовној настави и целокупну организацију школског живота (где деца практично „живе своја права“).
Као илустрацију интегрисаног приступа, она се осврнула на наставу књижевности, нагласивши да интеграција ових тема не сме ићи на штету квалитета наставе конкретног предмета, већ му мора донети нову вредност. Кључна улога наставника и васпитача је да помогну деци да изграде критичку дистанцу према текстовима, препознају стереотипе (било да је реч о родним улогама, етничкој припадности или ригидном медицинском моделу посматрања деце са инвалидитетом) и анализирају их из данашње перспективе људских права. Да би се то постигло, традиционална, трансмисивна настава мора бити замењена активним методама рада – попут трансформативног дијалога, дебате, браинсторминга, студија случаја и кооперативног учења.
Системски изазови који забрињавају
Ипак, пракса отвара бројна питања и изазове. Посебно забрињава чињеница да професионалци у образовном систему често имају скромна знања о самом садржају права и препознавању ситуација у којима се она крше.
„Суочавамо се са изазовом да се појам права детета у пракси погрешно тумачи и замењује апстрактним моралним вредностима попут емпатије, племенитости, милосрђа или другарства, уместо да се посматра кроз јасне, конкретне обавезе које проистичу из Конвенције“, упозорила је Жунић Цицварић.
Овакво стање не изненађује ако се узме у обзир да је ова тема недовољно заступљена у иницијалном образовању на факултетима (уз ретке изузетке где су развијени посебни силабуси за учитељске и педагошке факултете), док кроз систем стручног усавршавања недостаје континуитет (надлежни Завод – ЗУОВ – није реакредитовао програме који се баве овом тематиком). Због тога у систему, упркос добрим правилницима о недискриминацији, и даље остаје проблем неразумевања принципа најбољег интереса детета, као и неспособност одраслих да препознају и подрже стварну партиципацију деце у односу на ону која је само привидна – квазипартиципација.
Структурно кршење права у предшколском образовању: питање приоритета, а не луксуза
Одговарајући на питање да ли мала обухватност вртићима и превелике васпитне групе представљају кршење права на образовање, Јелена Жунић Цицварић је изнела оштар и јасан став – реч је о очигледном показатељу структурног кршења права детета. Она је подсетила да се одредбе Конвенције о правима детета подједнако односе и на најмлађе, од рођења па све до поласка у школу. Када систем не обезбеди довољно места, он директно заказује у испуњавању својих базичних обавеза.
У свом излагању, посебно је анализирала два кључна аспекта овог проблема:
- Превелике групе као привид доступности: „Образовање мора бити и доступно и квалитетно. Код превеликих група, формална доступност постоји, али право на квалитет образовања и право детета на развој бивају грубо угрожени“, нагласила је Жунић Цицварић. Дете које борави у групи од тридесеторо или четрдесеторо вршњака формално иде у вртић, али у таквим условима губи право на адекватан развој. Васпитачи, притиснути превеликим бројем деце, губе простор за преко потребан индивидуални приступ и аутентичну партиципацију сваког детета.
- Неуписана деца и губитак једнаких шанси: За децу која остану ван система, у питању је директно ускраћивање права на доступност образовања, развој и заштиту од дискриминације. Вртић није пуко „чување“, већ прва и кључна фаза образовања. Неуписивањем детета због мањка капацитета, систем му у старту одузима једнаке шансе у најосетљивијем узрасту, чиме се крши фундаментални принцип Конвенције – да права припадају сваком детету самим рођењем, без икаквих условљавања.
Зачарани круг дискриминације и маргинализације
Посебан осврт направљен је на широко распрострањену праксу да се деци ускраћује упис уколико су им родитељи незапослени. На овај начин, дете бива директно дискриминисано на основу социо-економског статуса породице, трпећи штетне последице због ситуације у којој се налазе одрасли, што је апсолутно недопустиво.
Тиме систем ствара опасан друштвени парадокс: незапослени родитељ не може да упише дете јер не ради, а истовремено не може да тражи посао јер нема ко да му чува дете. Уместо да пружи подршку и буде ослонац породици, држава на овај начин свесно гура и дете и целу породицу у социјалну маргинализацију и потенцијално сиромаштво.
„Поштовање стандарда и оптималне групе у вртићима нису никакав луксуз који сиромашне земље себи не могу да приуште. То је искључиво питање друштвених приоритета, а не недостатка новца“, закључила је др Жунић Цицварић.
