Харис Е. Имамовић
Протеклих деценија бележи се експанзија интенернета и све већи број присталица модерне, дигиталне технологије. Број корисника дигиталне технологије нарочито расте када су у питању деца. Истраживања упућују на закључак да је међу корисницима интернета на глобалном нивоу приближно једна трећина млађих од 18 година. Деца са великим интересовањем и пажњом прихватају и приступају дигиталним технологијама, те она добија све значајнију улогу у њиховом животу, обликујући им свакодневне активности: образовање, комуникацију, слободно време, игру и дружење. Иако поспешује развој и доприноси учењу дигиталних вештина деце, модерна технологија неретко са собом носи и одређене опасности и изложеност дигиталном насиљу.
Када је у питању појам дигиталног насиља, важно је нагласити да не постоји једна универзална дефиниција како појма тако и самог назива. Различите дисциплине га различито називају: насиље на интернету, онлајн насиље, виртуелно насиље, сајбер (кибер) насиље, електронско насиље. Иако различити, сви ови називи упућују на то да је у питању агресиван, намерни чин који извршава група или појединац, користећи модерна технолошка средства комуникације, више пута и током времена, против друге стране која је жртва и којој је одбрана ускраћена.
Дигитално насиље карактерише слање или објављивање увредљивих или насилних садржаја попут текстова, слика, видео записа, посредством рачунара, мобилних телефона или других дигиталних средстава комуникације. Развојем друштва и модерне технологије, све распрострањенији феномен насиља на интернету добија на важности, а самим тим потреба да се оно детаљно уреди у закону и процедурама заштите.
Проблематику дигиталног насиља, са легислативне стране, аутор у књизи посматра са међународног и националног нивоа. Међутим, није било лако, и још увек није, ову проблематику ставити у правни оквир. Разлог томе лежи у глобализацији, динамичким процесима у оквиру развоја ИТ индустрије и новим могућностима које пружа интернет, а које се мењају из дана у дан. Међутим, нешто се, ипак, урадило по овом питању.
Да бисмо на најбољи могући начин разумели како и на који начин долази до повреда права и слобода деце, морамо се упознати са врстама, формама и појавним облицима у којима се те повреде могу јавити, како бисмо их лако уочили, разумели, проучавали или реаговали на време. Најчешћи облици дигиталног насиља: постављање узнемирујућих, увредљивих или претећих порука, слика или видео снимака на туђе профиле или слање тих материјала СМС-ом, инстант порукама, имејлом, остављање на чету; снимање и дистрибуција слика, порука и материјала сексуалног садржаја; узнемиравање телефонским позивима; лажно представљање, коришћење туђег идентитета, креирање профила на друштвеним мрежама на туђе име; недозвољено саопштавање туђих приватних информација, објављивање лажних оптужби или гласина о другој особи на профилима друштвених мрежа, блоговима итд; промена или крађа лозинки; слање вируса; исмевање у онлајн причаоницама и на интернет форумима, непримерено коментарисање туђих слика, порука на профилима, блоговима; игнорисање, искључивање (нпр. из група на социјалним мрежама), подстицање мржње (по различитим основама).
У погледу превенције и популаризације ове теме, у аутор у књизи говори о примерима добре праксе, са посебним освртом на земље Европске уније. Даје осврт на улогу инфлуенсера (eнг. influensers), младих узора деце који своје активности базирају на интернет платформама и друштвеним мрежама, и на промотивне кампање, пројекте и платофрме Републике Србије и њених органа, телекомуникационих оператера, невладиних и међународних организација.
Аутор књигу закључује аргументaцијом зашто сматра да је неопходно да држава и друштво креирају простор за сигуран раст и развој деце уз мониторинг поштовања права и слобода, на међународном и националном нивоу.
Kњигу можете пронаћи ОВДЕ.
Аутор књиге: Харис Е. Имамовић, МА
Консултант и истраживач
